Posao konobara koji je obavljao, tada mladom Milosavu Todoroviću iz jagodinskog sela Gornjeg Miševića nije se dopao. Tragajući za profesijom koja mu odgovara, odlučio se, po uzoru na svoje rođake, za krojački zanat. Kvalifikaciju za obavljanje ovog posla stekao je 1950. godine i od tada - njegove ruke ne miruju.

-Mnogo je bilo teško da se od metraže pretvori odevni predmet. Onda je bilo ili da se nacrta ili po "Bazarovom" crtežu da se skroji. Kad mušterija proba, to mora da bude isto kao što je nacrtano. Najvažnije je bilo da ljudi budu zadovoljni -kaže Milosav, Jagodincima poznatiji kao majstor Mile, na početku našeg razgovora.

Sve do vojske, radio je za majstora kod koga je bio šegrt. Posle toga, 15 godina radio je u čuvenoj Fabrici konfekcije “Resava”, a jedno vreme imao je i svoju krojačku radnju. Broj skrojenih odela i promenjenih šivaćih mašina, Mile ne pamti, jer mu je kvalitetno odrađen posao oduvek bio od najveće važnosti. Zahvaljujući takvom pristupu radu, ne samo da je prehranio porodicu, već je stekao i pozitivnu reputaciju koja ga prati i danas.

Ovaj najstariji krojač u Jagodini, provereni majstor za narodna odela, ne šije više u nekadašnjoj meri, te je danas stalnim mušterijama na usluzi samo za sitne prepravke. Uprkos svemu, ljubav prema ovom poslu nije nestala.

-Kad ovde sednem, sa zadovoljstvom radim. Čovek kada ima volju i kada ga zdravlje služi, sve može da savlada. Bez volje, nema ničega. Sin mi kaže: "Ostavi to, ćale, dosta je bilo", ali ja volim da radim ovo. Danas sva deca rastu visoko, pa sad i ovi šiju duže pantalone, te one treba da se skrate -priča Mile.

Kada završi sa radnim obavezama, mnogi bi pomislili da devedesetdvogodišnji Mile najradije odmara. Međutim, to sa našim fizički i duhovno i te kako vitalnim sagovornikom nije slučaj. Kako stvari stoje, godine su za njega samo broj.

-Od kada je sin kupio plac na Štipljanskom putu, ja tamo idem gore posle podne i tamo sam produžio život. Tamo imamo baštu i malo radim poljoprivredu. Gore je sasvim drugačiji vazduh. Kad stanem na kapiju, vidi se planina Juhor. Taj vazduh dolazi odozgo, a Jagodina je dole, u rupi. Posle toga, čovek bolje jede i bolje spava. Sa penzionerima malo i putujem. Obilazimo Srbiju, imamo mnogo lepih stvari u našoj zemlji. Ja ranije nisam išao, jer nisam imao vremena. Zadovoljan sam i pored dece. Sin i ćerka su dobro, hvala Bogu, živi i zdravi, zajedno sa unucima i praunucima. Najsrećniji sam pored njih, a oni vode računa o meni tako što me čuvaju kao majka dete -rekao je on.

Interesovanja za krojački zanat je sve manje među mladima. Kako on kaže, danas svi jure za laganim životom i zaboravljaju da uspeh ne dolazi tek tako. A što se Mileta tiče, iako je on već skoro četiri decenije u penziji, od svoje “singerice” još uvek ne planira da odustane.

D.M.